(oni to zovu noć, ja kažem
neka je zovu kako žele
jer svejedno će se
po nama zvati)
1
ovih dana na mrežnici
desio se skup kosmičkih razmera
sreli smo se sa sobom u sebi
nanjušili smo tragove
kao vučići razgolićeni od straha
zavijali smo na mesec
a zvezde su dugo padale
nisam pomislio želju
u vodenom oku
svet se rasklopio
kao cvet
taj oholi lotus
isekli smo nezvane goste
kao žito u žrtvi paljenici bogu
vadili srca lubenicama i
dugo se gostili
na mesečini
nije to bila samo snaga koja isijava
taj vatromet krvi loših navika
tih sedam sunaca koja su umirala
nisu bila dostojna naše pažnje
sve ćeš ti sine njih sahraniti,
govorili su mi generali
i pokazivali mi polja u daljini
rekli su mi, ništa više ne opraštamo
od sada će svi goreti na vatri
ostaće samo oni najtvrđi
ostaće samo mrtvi i bogovi
ja sam slušao pažljivo
grmljavinu u daljini
2
volim stol koji više nije tu
prazno mesto pomerenog trena
sad više ničega puno mogućnosti
svega što će tek doći
u dobro jutro hoću
miris pustinje me obećaje
slatkost kiše koju sakapljam
reči su pijace
a opet
zalaza sunce ljepše nego u nekoj pesmi
ptice eksplodiraju po nebu
zvonjaja oblaka
sve se poređa u ravnu liniju čulovitosti
da nismo ovde mislio bih neko nas pripoveda
neko traži prirodu oko nas kao odgovor
i dugo nas ljubi zbogom
3
kaže pročitao je pesmu
došao je da me zagrli
i dalje se šali
nemam ništa protiv šale
ako zbog nje ne izgubimo ozbiljnost
pred samim sobom
za samo tri sata koliko sam spavao
podigli su građevinu od najtvrđeg
belog materijala sna
pre će i mesec od nje pasti
kažem mu, pogledaj
ovo ovde je sada
početna stanica
palim cigaretu
i udaram njom tri puta o kutiju
da čuje priroda dа čuje svemir
šta se na zemlji dešаva
4
otvaram vrata i
dočekujem raširenih ruku i
vratim se na početak pesme
mogao bih se zakleti
da je taj zvuk tačno znao
ko smo i šta smo
i odakle dolazimo
ANATOMIJE 